Nisu u pitanju tvoje oči, mada su tople i meke
kao dva izvora nade,
nije ni tvoja lepota što svetli u tami maskarade.
Bile se to tvoje ruke,
slamke normalnosti za davljenika,
dok sve oko mene je zastrašujuće strano,
ti si sagradio skrovište svojim dlanom.
U tvoju senku sam bežala od čudovišta koja su svuda,
bežala i kada ništa me nije progonilo,
jer na toj stazi prepunoj trnja i zamki
ti najlepše si što mi se dogodilo.
Kao da iz iste kuće smo otkrili sunce,
ličili smo na sebe,
na tihe begunce od sveta,
zbog tebe bih se odrekla i pokreta
kada bi mi dlan tvoj bio kolevka meka.
Svakom u očima žive neke tajne,
ti si metafora života na moru negde
gde svi se smeju i jedu plodove s grana,
sa tobom je pričati lako bez skrivanja, bez plana.
Možda si poslat ljudima kao oličenje radosti,
u svetu koji me plaši, moj zrak si normalnosti.
