Ima taj neki svet u daljini,
u njemu su svi osim mene,
da nestanem, kada ne bi me bilo,
vrteo bi se bez promene.
Dok prvu jutarnju kišu pijem,
ispraćam poslednji mrak i šapućem reči koje nisi sreo,
mogao si da živiš večno k’o zvezda i da se smeješ visoko,
nisi hteo.
Ja večnost ne naplaćujem,
samo te ušunjam u zabranjena polja
i ostavim da cvetaš,
ali svi više vole da budu prah
tog drugog sveta.
Nisi jedini što plaši ga visina,
lakše je držati se za zemlju i koren nego stati nad provaliju,
čekati da budeš ponovo stvoren bolji.
Pevate tamo u tom šarenom svetu,
čujem vas dok sahranjujem misli o tebi,
mogao si da budeš u njima naslikan zlatnom bojom,
sad kao glas proleti.
