Nisam ja ona što naglas plače,
svetu se smešim dok ga okivam,
spadam u tihe osvajače,
ali u peni sapunice, pod belim krovom i cvetnim zidom,
pokažem svoje pravo lice.
Zagledana u nevidljivo,
pustim da pogled razbije brane,
da suze zlatne vidaju rane.
Na stolicu okačim haljinu novu
i blagi osmeh za sutradan
usana modrih k’o kišni dani.
Bićemo sutra oni stari,
neka nas veče ljulja u tami,
sutra bićemo nasmejani.
Nisam ja ona što naglas voli,
u meni reči su kristali topli,
sijaju kada nekom sam draga,
ali su zauvek skrivena blaga.
I noćas zlatna reka je tekla
kroz jecaje koje nisi čuo
i ljubav koju nisam ti rekla.
I sutra delim osmehe džabe
zato što suze su samo za slabe
i tuga ih se već odrekla.
