Magla

Spomenula me magla na tvojim rukama
i tiha mračna kiša ispod krošanja,
danas sam tako blaga, tako pospana
u postelji od mahovine i od sna.

Niko te nije pitao za ljubav i za laž
da voleti tek jedne oči ružičaste znaš,
jer svi vi zovete te žene kao leptire
da lete i da plešu oko vas.

Sve znam.
Ali te danas slušam bez volje da pustim glas,
puštam te da gradiš kule oko nas
kao da nismo prah.

I čak mi prija da gledam te usne kao vrata,
propuštaju svetlost što nam nije data
da predugo traje.

Zažmurim, zelenim,
zaboravljam da sve je samo varanje i dim
i da ću već u zoru zagrliti polja
kad te ostavim.