Odletela

Rasklopi prste da odletim
dok sam još od svile,
već osećam, prenaseljen je stan
u kom su samo naše ruke bile.

Neka ti lete tavanicom
senke tih novootkrivenih žena,
naša je nagodba bila drugačija –
nikada ništa ili za sva vremena.

Jedna od njih će te kupiti lakom tajnom,
sve biće bajkovito kao da nisam ni bila,
pićete kafu i gledati jedno u drugo,
a ja ću silom seći svilena krila.

Možda će jednog popodneva doći iz grada
sa knjigom poezije ispod ruke,
ti ćeš sa korica prašinu dana stresti
i tada ćemo se mi ponovo sresti.

Pronaći ćeš i sebe u mirisu štampe,
naše mape pod nebom, naći ćeš nas,
nećeš joj otkriti ništa, samo će reći
da voli poeziju drhtavi glas.

Odletela sam na vreme dok još smo živi,
dok zima ne počne sve naše brisati,
a dane koje nismo proživeli
ja ću napisati.