Ništa nije moglo da je izleči,
kažu da je tuga neizlečiva
i kada se jednom ulije u telo k’o u sud,
proliti se nikad neće, zalud trud.
Nosiće u sebi more to dok god je veka,
ona gleda dugo oko sebe, ona čeka
nekakvog mornara koji ne plaši se plime,
ne zna mu ni godine ni lik, ne zna ime.
Ostrva su neka stvorena da budu pusta,
to su njene oči nasukane ispod kose
kojim dugo bi u mutne zvezde noćne gledala
da odvedu je što dalje od sebe, da je nose.
Tiha je i pitka, zamišljena nad životom
kojeg nema bez gubitka,
raspričana tek u sebi kad svi odu
u odaji svojoj zamračenoj, na svom brodu.
Pokušava da pronađe magiju
kako da od mora bude reka
i od tuge sreća upaljena —
nema leka.
