Crni džemper

Srela sam danas tvoj crni džemper u gradu,
ali na nekom drugom bledom čoveku
i odmah mi se presekao korak.
Dovoljna samo je jedna nova sitnica
što iznenada probije se iz tame
i život je ponovo gorak.

Gledala sam ga, odmiče brzim hodom
i ponadam se da trampa biće stvarna,
da vratiće te kiše.
Uhvatim sebe u laži da još uvek te tražim
dok pričam — nikada više.

To parče crne vune obavije planetu,
oblaci se navuku, ti isti zloslutnici
i ništa mi nije svetlo više,
baš ništa na ovom svetu.

Dođe mi da ga pratim, jer možda odvede me
do procepa u drugu stvarnost, u neko drugo vreme
gde korak je koji prepoznajem bez gledanja,
koji sad samo izvlačim iz sećanja.

Ali ne osvrćem se,
nastavljam dalje sa korpom punom cvetova i limuna,
ne znam šta će me sledeći put probuditi,
al’ i na crni džemper sada sam imuna.