Usnila sam te pod kišom izmenjenog,
oči mi zjape i trepavice mi rastu k’o noćna trava,
duša mi skraja stope po tvome tragu
dok telo spava.
Živim na izgubljenom kontinentu,
gledam u odsjaj davno umrlih zvezda,
tvoje su zene nekada sjale za mene,
do pomračenja.
Pretvorio si mi srce u stenu,
misli u nadu izmišljenu
pod krovom koji prokišnjava.
Izlio si me kao kalup
u obliku strele na iscrtanoj mapi,
gde god da krenem tvoju putanju da pratim.
Lutalice uvek znaju gde im je cilj,
u grudima nose kompasa iglu i svetionik,
dok izgleda da beznadežno struje, oni kruže,
centar ih ka sebi vuče, njemu služe.
Ja jurim za nekim pticama što već su druge,
maštam o nekim mestima iza duge,
smešna sam bleda,
još uvek se nadam da ti si na kraju puta,
da tvoje me oko gleda.
