Razmagnetisali smo se davno
kao da nikada nije ni bilo sila koje nam srca vuku,
možemo sada slobodni plivati svako na svoju stranu sreće i sveta,
al’ ne znam zašto ipak mi se ne da.

Možda sam ostala tamo gde mi je koren,
možda su putevi samo varka
i čovek zauvek ostane gde je stvoren.

Trščani krov ispod zvezda podseća na ta dva dlana,
ne znam šta me to vraća unazad
kad sam razmagnetisana.

Ne da mi se da zaplivam u magle nepoznatog,
dok kaplje kiša ledna sa rasklimanih streha,
lakše mi je da sedim na obali toploj
kraj meni znanog smeha.

Lakše mi je sa nekim poznatim tihoj,
da ne moram da krećem od prvog slova,
makar sve stvari koje volim kod tebe
bile plodovi mojih snova.

Umesto prstena sa dijamantom pokloni mi magnet uz morske zvuke,
da se i kad okrećemo glavu od ljubavi
držimo za ruke.

Usnila sam te pod kišom izmenjenog,
oči mi zjape i trepavice mi rastu k’o noćna trava,
duša mi skraja stope po tvome tragu
dok telo spava.

Živim na izgubljenom kontinentu,
gledam u odsjaj davno umrlih zvezda,
tvoje su zene nekada sjale za mene,
do pomračenja.

Pretvorio si mi srce u stenu,
misli u nadu izmišljenu
pod krovom koji prokišnjava.
Izlio si me kao kalup
u obliku strele na iscrtanoj mapi,
gde god da krenem tvoju putanju da pratim.

Lutalice uvek znaju gde im je cilj,
u grudima nose kompasa iglu i svetionik,
dok izgleda da beznadežno struje, oni kruže,
centar ih ka sebi vuče, njemu služe.

Ja jurim za nekim pticama što već su druge,
maštam o nekim mestima iza duge,
smešna sam bleda,
još uvek se nadam da ti si na kraju puta,
da tvoje me oko gleda.