Srela sam danas tvoj crni džemper u gradu,
ali na nekom drugom bledom čoveku
i odmah mi se presekao korak.
Dovoljna samo je jedna nova sitnica
što iznenada probije se iz tame
i život je ponovo gorak.

Gledala sam ga, odmiče brzim hodom
i ponadam se da trampa biće stvarna,
da vratiće te kiše.
Uhvatim sebe u laži da još uvek te tražim
dok pričam — nikada više.

To parče crne vune obavije planetu,
oblaci se navuku, ti isti zloslutnici
i ništa mi nije svetlo više,
baš ništa na ovom svetu.

Dođe mi da ga pratim, jer možda odvede me
do procepa u drugu stvarnost, u neko drugo vreme
gde korak je koji prepoznajem bez gledanja,
koji sad samo izvlačim iz sećanja.

Ali ne osvrćem se,
nastavljam dalje sa korpom punom cvetova i limuna,
ne znam šta će me sledeći put probuditi,
al’ i na crni džemper sada sam imuna.

Ništa nije moglo da je izleči,
kažu da je tuga neizlečiva
i kada se jednom ulije u telo k’o u sud,
proliti se nikad neće, zalud trud.

Nosiće u sebi more to dok god je veka,
ona gleda dugo oko sebe, ona čeka
nekakvog mornara koji ne plaši se plime,
ne zna mu ni godine ni lik, ne zna ime.

Ostrva su neka stvorena da budu pusta,
to su njene oči nasukane ispod kose
kojim dugo bi u mutne zvezde noćne gledala
da odvedu je što dalje od sebe, da je nose.

Tiha je i pitka, zamišljena nad životom
kojeg nema bez gubitka,
raspričana tek u sebi kad svi odu
u odaji svojoj zamračenoj, na svom brodu.

Pokušava da pronađe magiju
kako da od mora bude reka
i od tuge sreća upaljena —
nema leka.