Rasklopi prste da odletim
dok sam još od svile,
već osećam, prenaseljen je stan
u kom su samo naše ruke bile.

Neka ti lete tavanicom
senke tih novootkrivenih žena,
naša je nagodba bila drugačija –
nikada ništa ili za sva vremena.

Jedna od njih će te kupiti lakom tajnom,
sve biće bajkovito kao da nisam ni bila,
pićete kafu i gledati jedno u drugo,
a ja ću silom seći svilena krila.

Možda će jednog popodneva doći iz grada
sa knjigom poezije ispod ruke,
ti ćeš sa korica prašinu dana stresti
i tada ćemo se mi ponovo sresti.

Pronaći ćeš i sebe u mirisu štampe,
naše mape pod nebom, naći ćeš nas,
nećeš joj otkriti ništa, samo će reći
da voli poeziju drhtavi glas.

Odletela sam na vreme dok još smo živi,
dok zima ne počne sve naše brisati,
a dane koje nismo proživeli
ja ću napisati.

Prostrla sam sve želje da prekriju ih dani,
te zlatne kiše što nestaju čim padne noć,
možda jedna proklija kad ne bude mi važna
tamo gde još postoji čarolija.

Ti postao si želja, a imao si lice
i izmaštane staze bliske mojima,
ali je dovoljna jedna rana od tvoje ruke
da okrenem se nepostojećim boljima.

Pokosilo me je vreme k’o jesen stabljike žute,
ne ogrćem se više mekim nadama,
nije mi više ni hladno kada me vetar seče
i ne plašim se samoće kad dođe veče.

Stavljam ti zvezde na oči kao dukate,
šaljem te mirnim tokom iz svog sveta,
ne pamtim više lepe dane i osmehe
i ne prošapućem ono nečujno: šteta.

Zapalim uspomene da nebo gori,
a zemlja miriše dugo na parfem i dim,
ostane moje ime, lice i korak,
da ništa me više ne poveže sa njim.

Samo ponekad dok sedim na terasi
pa vidim blistavi sjaj zvezdinog leta,
dopustim da se setim da bilo je lepo
i prošapućem ono nečujno: šteta.