Donesite mi lekoviti čaj za dušu
sa mirisom jeseni u njegovom kaputu,
to mi je najbolji melem, jedina hrana,
jer još ga voli ta moja tamna strana.
Prolaze dani, s njima se menjaju mene
dok se u oku ne rodi pomračenje,
ne vidim ljude ni svrhu, samo gledam
da li će plime doneti mi njega.
Ja vrtim se u krug već godinama
tu u visini, ledena i sama,
donesite mi taj čaj što ljude greje,
jer nikog nemam dušu da nasmeje.
Zašto priroda plače niko ne zna,
niko ne pita krošnju zašto šumi
i da li sanja u magli drhtave grane,
niko ne žali cveta kad nestane.
Moje su sobe prazne, odjekuju,
moji se vekovi bezimeno grade,
samo da nisam zavolela lice ljudsko,
ne bi me bilo u mraku ove balade.
