I nade plaču kad prođeš pored njih kao kiša, a kamoli ja,
obezvređena bezbroj i jedan put,
iskrzana, bezbojna kao skut.

Dajem ti krila da obgrliš praznine,
nije za tebe ova kutija tajni
u kojoj mogu nestati bez traga svi oni što su kao noć kratkotrajni.

Dajem ti krila, meni su dovoljne ruke da pokriju mi lice kad se menja,
da budu čelični štit koji me brani od novih strela, novih poniženja.

A ako nacrtam sebi lice novo, pogled nov,
hoćeš li da se useliš u dušu
dok šake nam se upliću u krov?

Zar tako malo treba da me vidiš?
Da se povuče neka linija druga, nove usne da ti kažu iste fraze,
lepota da proklija kroz obraze.

Treba da prodam orden koji me krasi za jeftine perle koje zveče prazninom,
da prospem kiselinu po svom platnu
i da dušu okrečim u zlatnu.
Neću da lice postane mi glina,
da mesto duše rodi se praznina.

Samoća mi je raspoložena danas, igra se sa mnom, izvire iz dubina,
sa usana joj teku reči gorče od pokvarenog vina.

Tera me da napišem stihove nekoj ženi što moje suze lije
ili muškarcu koji je otišao po mesec i vratio se nije.

Samoća se sa mnom šali, kuva mi kafu i započinje priču o mojoj pukotini
koja nema ime ni stan od kada joj je dvojnik u meni ostao sam.

Lice mi okreće levo i desno, pokazuje neke šarene plantaže, pojavljuje se iz uha, iz stomaka,
slatkorečivo me o tebi laže.

Kada iscedi sok iz moje pukotine, odvuče me sa poda u posteljinu koja na jabuke miriše,
zagrljene, dok miluje mi kosu, slušamo noć i sive kapi kiše.