Danas je dan za ružičastu haljinu i maskaru crnu na obrazima,
za ležanje na podu bez spavanja i gledanje ljudi sa terase, al’ bez padanja.

Za traženje onih kojih nema po sobama ispod krova uma,
za ceđenje satrulelog voća i slušanje prašnjavih albuma.

Dan za premotavanja filmova na platnu uzdrhtalog kapka
kad nijedan osmeh nije jeftin i nijedna suza nije laka.

Isekla sam prste tvojim slikama milujući nešto hladno, strano
što me gleda okom zamrznutim,
što mi liči na isečak sreće koji volim, na koji se ljutim.

Navikla da razodenem dušu tek kad ćutim, pričam ti u sebi šta smo mogli biti i sećam se da sam mogla već na reč se zaljubiti.

Srce hrabro znalo te je skriti, zato sada plutam ovim danom kao promašena nada,
ružičasti oblak ispod tamnog neba bez lustera,
samo mogu da te rađam iz svog pera.

Oprala sam ruke od nas,
ali ne tražim ti zamene,
možda je ovaj grad stvoren samo za mene.

Posle rešetki prija mi miris vetra,
posle kvadrata širina kilometra,
tražim ženu što izgubila je tebe.
Usekla mi se soba naša pod grudi, bez govora i smeha i bez ljudi,
ne mogu da je iskašljem iz sebe.

Upoznajem grad u kom bila sam zatočenik
kao šareni cvet koji misli da je planeta mali staklenik.
Učim da koračam njime bez vodiča,
bez onog koji me hladno gleda i odsutno mi priča sve potrošene reči.

To isti je onaj što smeje se kad spreči moje razloge za smeh,
zato sam rešila da zavolim hladnoću,
a kad mi je teško obučem u svetla grada svoju samoću.