Pustila sam te sa dlana kao leptira,
mahala ti i kada sam postala tačka bez imena,
svi vole da odlaze, samo ja uvek ostajem da čekam što neće doći, a nedostaje.
U herbarijumu srca mnogo je tuga,
bolnih I mračnih od kojih okrećem glavu,
a ti si lepa tuga koju sam odabrala da krasi zidove duše poput murala.
Lepo je kada znam da negde postojiš isti kakvoga gajim ispod kože,
živiš i smeješ se daleko od moje tame,
jer nas dve navikle smo biti same.
Lepo je setiti se da su te usne nekada znale moje ime i šifre
koje su vodile direktno do moje sreće,
lepo je znati da sećanje nestati neće ni posle mene.
Moje su pesme i tvoje uspomene
i kada misliš da će te nestati jednom, kada ti budući dani prazninom prete,
one će biti tu, oživeće te.
