Reci mi
čemu mogu da se nadam sad,
raspali su se oblaci koje sam gledala,
sto puta ginula, dvesta se predala,
ležim k’o zvezda naslonjena na beli grad i razmišljam čemu da nadam se sad.
Htela bih tebi,
ali ta nada toliko puta je zgažena
i ne viđam te, lepota tvoja u glavi mi preobražena u strano telo,
a ja još kujem merdevine do tvojih visina i penjem se smelo.
Do novog pada,
iz svakog mog traga poput mirisne ruže nikne balada o svemu tvome.
Može li čovek nestati kao pljusak u leto
i ostaviti samo pokisli miris u travi,
da nikada više ne dođe, da se ne javi?
Može li duša preživeti bez nada,
vijoriti se u prostoru bez smisla kao zastava zaboravljene zemlje,
mogu li se progutati sve prećutane želje ili će prvog puta kada zinem
izleteti jedna u nebo da se vine?
