Nasmejana kroz mrak,
plavi me tunel nečijeg oka zazidao,
tu imala sam pravo da dođem i odem
dok svetlo je po svetlo mi ukidao.

Ne veruj lampionima da su večni,
tvoje su reči,
prva ih tama može kišama ubiti,
navikavaj oči na mrak, jer sutra već
svetlost ih neće za dobro jutro poljubiti.

Nisam ja cvet što vene predvečerjima,
moje su reči,
zvezda sam hladna što mrakovima se hrani,
kada se sunce iskrade iz postelje,
neću mu reći – stani.

Nasmejana kroz mrak,
zidovi čuvaju reči koje smo razbacivali
dok danima smo raznobojnim plivali,
nije mi žao.
Znala sam da si me držao za ruku
da bi mi ključeve za slobodu krao.

I ostala sam tu, u očima modrim
kao u dvorcu napuštenom, tihom.
Ko beži slab je, ostaje ko je jak
da nasmejan korača i kroz mrak.

Zakleo se u kišu da nikad neće otići,
zakleo da mi noći neće stizati slomljene,
znao je da se vežem u čvor za onog kog otkrijem i da mi nikne iz grudi,
ne volim nagle promene.

Znao je da sam uragan i bašta pod jednim krovom,
da ćuti kada tužna sam
jer se posečem na slovo.

U groznici je duše stan što srcem imenuju,
imunitet mog nadanja je pao
i koža mi žedna kiše mironosne,
otišao je iako je znao.

A kako sam ga crtala u glavi
sa zlatnom krunom, pogledom na mom oku,
žmure sad dani gumicom obrisani.
Od suncokreta visibaba je nikla,
pognutog bledog lica ne miriše,
podići oko neće nikada više.

I rekla sam mu pesme koje svet ne zna
za obećanje koje mi je dao,
rekla da usne mi umiru kad ga nema,
otišao je iako je znao.