Satenska tišina,
rosa na tepihu boje karamele
i sneg veje tih.
Kada sam u kiši i u mećavama,
selim se u stih.

Nema tople ruke kada sam u jami
niti zagrljaja što u svetlost mami
kada grmi tama.
Nema pukotina u ogledalima
u kojim sam sama.

Kašika ne zveči i voda ne teče,
hiljade mi ptica proleti kroz prozor misleći da san je,
a ne stan u kome neko sanja.

Predugo se štitim, koža mi je tanja
i sada bih samo da sve zaboravim,
i ime i biće,
budi moja prva ljubav, prvo slovo i prvo otkriće.

Budi moje vino od zelenih dana
bez gorčine trulih doživljaja.
Nećemo tražiti dalje od granica
izgubljenog raja.

Mapa mi je lice u prstima tuđim
koje zovem svojim i ničijim,
pozivam da plovi mojim mrakom,
jer kad toneš sama u dubine ledne,
spasilac je i daleki fantom.

Miriše kiša kroz kestenje,
usne mirišu na reči neizgovorene i uspavani šapat.
U prozor uzidana sobna sam biljka
što ne zna za čim čezne
dok posmatra zapad.

Lagano hladna noć se prede
kao tvoj šal pod snegom,
kome li stope ti žure.
Vide te oči u oblaku tuge,
vagon te odnosi iza duge,
vide te samo kad žmure.

Tonem u neke zaspale vode kroz tepih i kroz daske što škripe,
što dalje od sebe, što dalje.
Nisam ja ta što plače sa pticama
i što ti pisma šalje,
ja kiša sam siva u pukotinama,
nisam ja ta što je kriva.

Nisam ti rekla – izvini,
već – idi što dalje od mene, što dalje,
leti sa pticama, ja navikla sam na kavez jednosobni,
mi trujemo jedno drugo,
u simbiozi smo kobni.

Rekla sam.
A sad ćutim.
I pogled odapinjem kao strelu u mršavi oblak,
ručak za jedno je preslan, tako je gorak
i soba postaje tunel nespokojstva,
u svakom uglu je jedan tužni cvet.

Nisam ja ta u kutiji praznoj sa mašnom
koja je tebi poklonila čitav svet.