Spomenula me magla na tvojim rukama
i tiha mračna kiša ispod krošanja,
danas sam tako blaga, tako pospana
u postelji od mahovine i od sna.

Niko te nije pitao za ljubav i za laž
da voleti tek jedne oči ružičaste znaš,
jer svi vi zovete te žene kao leptire
da lete i da plešu oko vas.

Sve znam.
Ali te danas slušam bez volje da pustim glas,
puštam te da gradiš kule oko nas
kao da nismo prah.

I čak mi prija da gledam te usne kao vrata,
propuštaju svetlost što nam nije data
da predugo traje.

Zažmurim, zelenim,
zaboravljam da sve je samo varanje i dim
i da ću već u zoru zagrliti polja
kad te ostavim.

Nisam ja ona što naglas plače,
svetu se smešim dok ga okivam,
spadam u tihe osvajače,
ali u peni sapunice, pod belim krovom i cvetnim zidom,
pokažem svoje pravo lice.

Zagledana u nevidljivo,
pustim da pogled razbije brane,
da suze zlatne vidaju rane.

Na stolicu okačim haljinu novu
i blagi osmeh za sutradan
usana modrih k’o kišni dani.
Bićemo sutra oni stari,
neka nas veče ljulja u tami,
sutra bićemo nasmejani.

Nisam ja ona što naglas voli,
u meni reči su kristali topli,
sijaju kada nekom sam draga,
ali su zauvek skrivena blaga.

I noćas zlatna reka je tekla
kroz jecaje koje nisi čuo
i ljubav koju nisam ti rekla.
I sutra delim osmehe džabe
zato što suze su samo za slabe
i tuga ih se već odrekla.