Gledam u praznu daljinu, još prazniju blizinu,
šapućem dah bez reči i sanjam san bez snova.
Ima li negde tvog glasa iznad planina i šuma,
nosi li mirise tvoje neki od vetrova?
Prsti se tope u tami, rastaču kao led,
traže tvoj lik u svetu, namršten, tužan i bled.
Pod kožom reke huče, nestao mi je most
topao od letnje žege koja kroz oči teče.
Nekada ukroćene i zlatne pod zvezdama
mirisale su na ljubav u tiho rumeno veče.
Tako se malo ospe, a tako mnogo fali,
zrnce temelja koje razruši neboder,
poraste opet lagano poput napuklog cveta,
raste, ali mu teret promeni srce i smer.
Tražim tvoj lik u svetu kroz hladnu kišu u staklu,
oči me bole, al’ tragam, zauvek tragam,
nekad je umor lekovit kao snovi,
a slabost je najveća snaga.
