Razmakle su se zavese u meni,
sad vidim da sam prazna i da ćutanje o tebi ne vraća te,
to je kazna.

Neko se rodi da osvaja planine,
neko zvezdama ispiše svoje ime,
a neko bije svoje sićušne bitke
i glasno slavi pobede i dobitke.

Razmakli su se kapci da sve vidim,
pred mene neće stupiti tvoja noga
i neću u daljini da te spazim,
ali ja moram stazom, moram da gazim
i ruže i trnje.

Mislila jesam da moje je nebo crnje i da su kiše samo pod mojim krovom,
al’ život počinje samo jednim dahom
i pesma jednim slovom.

Ne možeš izbrisati ružu iz sveta samo zbog toga što njen trn kožu ti grebe
i lagati da ne osećaš njen miris,
ne mogu ni ja izbrisati tebe.

Baciću zavese pod koje sam te skrila,
sve tvoje tragove, sve reči koje ćutim,
priznaću da si otišao sa maglom,
ali ja nisam sama jer te slutim.

Uspavana tišina u očima i malo slatkih snova,
gledam u sebe istu već vekovima,
a želim biti nova.

Niko nije mi kriv što nisam plivala dalje od obala,
možda me čekalo ostrvo sa blagom negde,
al’ nisam probala.

Od očiju crnih prebrzo odustala,
posle ih sanjala svake noći u nizu
da šapuću mi zvezdane tajne daleke,
a da su blizu.

Na brodovima paučina se plela,
učaurena u pesku kao palma
mahala lišćem, nikad te nisam srela.

I bezbroj puta pravila prvi korak,
jedra sam kao ruke u vazduh digla,
stala na pragu, nikada nisam te stigla.

Na glavi ista je zarđala kruna
što se računa samo u jednom svetu,
jedino dve-tri kapi starog ruma
učine da poletim.

I gledam mokre oči zauvek iste,
nekad se setim da svet radosnih možda postoji,
raširim ruke ka tebi, raširim dušu,
al’ srce se boji.