Izaberi nedelju,
ako već budeš rešio da setiš se da postojim
pa pokloniš mi bar poruku za dobro jutro il’ miran san,
izaberi nedelju,
nemoj da kucaš u neki drugi dan.

Nedelja je moj parfem, moja košulja i moj stan,
sve mirno, čisto i kišno,
sve plavo, idilično.

I baš me ona rastuži i dremljiva sam tiha,
tad knjiga je nečitana, a lampa upaljena,
nedeljom samo pristajem na šetnju i suvišne reči
kao nedelja usamljena.

Već sutra sam oštra i budna poput prehlađenog jutra,
ne bih te čula il’ bih se pravila da te ne čujem,
nedeljom samo mogu da kažem šta osećam,
da slušam tvoje pesme i da im verujem.

Jer ja sam nedelja tmurna i nevoljena
dok ostali dani šetaju kao partneri,
ti izabrao si po kome da navijaš sat
dok pričala sam –
nedelju izaberi.

Ima taj neki svet u daljini,
u njemu su svi osim mene,
da nestanem, kada ne bi me bilo,
vrteo bi se bez promene.

Dok prvu jutarnju kišu pijem,
ispraćam poslednji mrak i šapućem reči koje nisi sreo,
mogao si da živiš večno k’o zvezda i da se smeješ visoko,
nisi hteo.

Ja večnost ne naplaćujem,
samo te ušunjam u zabranjena polja
i ostavim da cvetaš,
ali svi više vole da budu prah
tog drugog sveta.

Nisi jedini što plaši ga visina,
lakše je držati se za zemlju i koren nego stati nad provaliju,
čekati da budeš ponovo stvoren bolji.

Pevate tamo u tom šarenom svetu,
čujem vas dok sahranjujem misli o tebi,
mogao si da budeš u njima naslikan zlatnom bojom,
sad kao glas proleti.