Da tebe nije bilo, ne bih ni znala koliko umem da patim
i pokušala ne bih pticu u letu da uhvatim.
Snovi sad trče, odlaze od mene napuštene,
munje su zlatne nad posteljom.
Ustanem nekad za gutljaj daha
i umivam se željom.
Sedim na tuđim nadanjima i gledam krišku zlatnu koju su dani grizli,
do pola izgrađena saznanjima,
nečijeg lica, nečijih misli.
Da tebe nije bilo ne bih ni srela sebe pravu u sebi,
makar to bila najtanja svila u godovima urezanim,
bar sam u bolu prava ja bila.
Zaseklo mi je kožu k’o struna i obojilo život tom bojom zapaljenom,
a bila sam bela,
tek sad mi crveno lepo stoji
kad duša mi je osedela.
Da tebe nije bilo, ne bih naučila kišu
napamet i nebo bi me štedelo,
sad govorim jezik tuge, samo se pitam
da li je vredelo.
