Kada bi život bio kao mleko, bez bure i talasa oštrih,
kada bi tišina mogla da nađe stanište večno u ušima,
da njima ne odzvanja glas umrli što više se ne može roditi u ustima.

Slatki i mračni prošli dani,
zašto ste se ugnezdili u grlu kao prepreka dahu i gutljajima?
Svaki se miris pretopio u pokisle grane,
to su dve ruke što odrasle su same.

Ugasilo se svetlo u meni,
progutala sam skriveni kvar i pravim se da ne postoji,
možda se tuga pokvari kada u telu toplom odstoji, nezalivana, neosvetljena.

Možda kad rekla bih da te nema
naglas i javno,
možda me ne bi gušilo ovo nebo ofarbano,
možda kad bih otvorila oči i pustila da izlete sve slike,
možda kad otkopčala bih glas i oslobodila krike.

Prosto nam bilo, nismo mi krivi,
ni drugi ne znaju kako se živi,
u hodu učimo na greškama.
Sa travom kosimo najlepše cveće,
jer vratiće se,
a šta ako neće?

Zidove danas u kajanje krečim,
patim zbog onog što nije mi bilo
i svega što nisam mogla da sprečim.
Sve se to složi u objašnjenja,
sve ima neke razloge osim
te rane koju zauvek lečim.

Uvek se kola slome na tebi,
drugo ti ime znak pitanja,
mesto boravka ti skrivanja.
Kad odložim boje, kao sa trona
tvoj pogled svetli sa plafona.

Pitanja žive, sumnje me krive,
kad nestanem biće ih negde u sobi
kao tvog mirisa u garderobi.
Kada te sanjam, topla ti duša,
nisi praznina što zjapi iz mene
ni kamen koji mi leđa drobi.

Sklupčam se tiho u svoje krilo,
mogli smo biti cvet jorgovana i njegov oslonac, svilena grana,
prosto nam bilo.