Oblačim svaku haljinu što tužna i prazna visi na ofingeru,
jednu na drugu, jednu na drugu slažem,
da nestanem u njima kao reči
koje nisam stigla da ti kažem.

Sedim na podu u tom lisnatom cvetu,
sedim u šolji čaja k’o u šeširu,
u svet upala kao astronaut
koji udahne tek u svom svemiru.

U svima nama mikrosvet se budi sa prvim pogledom na zoru ili zvezdu,
nekome uspe da sagradi tunel do ljudi,
a za utamničene u sebe kažu da su ludi.

I mene tako zovu kad vidi me dan,
iako stvarala sam dolinu jorgovana i more u sebi razdvajala da te pustim,
ali si nestao i pre nego što stigla sam makar i reč nežnosti da izustim.

I mene tako zovu, a nisam im strana,
samo sam plava, a drugi su rumeni,
bezumna nisam, samo se mnogo toga
prelomilo i umrlo u meni.

Sedim na podu, ne znam ni kada plačem,
nema u sobi nikoga da mi kaže.
Ako te sretnu u svetu, nek ti prenesu
da izgubljene reči još te traže.

Nisu u pitanju tvoje oči, mada su tople i meke
kao dva izvora nade,
nije ni tvoja lepota što svetli u tami maskarade.

Bile se to tvoje ruke,
slamke normalnosti za davljenika,
dok sve oko mene je zastrašujuće strano,
ti si sagradio skrovište svojim dlanom.

U tvoju senku sam bežala od čudovišta koja su svuda,
bežala i kada ništa me nije progonilo,
jer na toj stazi prepunoj trnja i zamki
ti najlepše si što mi se dogodilo.

Kao da iz iste kuće smo otkrili sunce,
ličili smo na sebe,
na tihe begunce od sveta,
zbog tebe bih se odrekla i pokreta
kada bi mi dlan tvoj bio kolevka meka.

Svakom u očima žive neke tajne,
ti si metafora života na moru negde
gde svi se smeju i jedu plodove s grana,
sa tobom je pričati lako bez skrivanja, bez plana.

Možda si poslat ljudima kao oličenje radosti,
u svetu koji me plaši, moj zrak si normalnosti.