Povlačim reč o tvom nestajanju iz srca kao iz oka,
sad kada je usamljenost postala previše gorka
poželim da pošećerim je bar sećanjem.

Molim te da mi nedostaješ i dalje,
kad stari violinista svira u nekoj ulici zatamnjenoj
želim da mislim samo na tebe i ništa me drugo ne zanima,
ništa o njoj.

Priznajem, bila sam ljuta danima što ostala sam sama u mraku,
a znaš da ne znam da plivam.
Navikla da nestanem za svet kad
jorganom se hladnim pokrivam,
ali se ustati mora.

I shvatila sam, na platnu sveta mi nismo crtani jedno uz drugo,
mada me to ne sprečava da još zamišljam nas i mislim te dugo,
jer tuga je moja spora.

Htela sam da te precrtam, znaš i sam,
ali onda bih morala sebe da precrtam,
jer ja sam ta što tvojom je stazom koračala i još bi htela
da nečija drhtava ruka nije nas saplela.

Sada nas ruka ista suprotnim stazama šalje,
shvatila sam, iako loš sam đak,
samo sam htela da zamolim te
da mi nedostaješ i dalje.

Tugootporna nakon desetleća suza
sa crvenom krunom u kosi,
alkoholna magla mi sklapa oči i razveže usne
pa pevam o svemu čemu nije bilo suđeno da uspe.

Sećanja zagrle bolno i ne nameravaju da puste,
kao oblaci natmureni skupe se obrve guste,
ali su oči isparile, samo su staklo,
refleksija tuđeg života.

Ja nisam prva što ne ume, možda sam stota,
možda nas ima kao tačkica srebra u sazvežđima,
možda nam da bismo procvetale treba toplija klima.

Možda je greškom došlo do toga da rastemo među ljudima
mi koji nismo navikli da budemo pokorni,
kojima trebaju decenije da nauče da budu tugootporni.

Nije ni grmljavina večna,
možda se nisam rodila da budem srećna,
ali bar mogu posle pada da se preporodim,
da sutra probudim makar jednu laticu u sebi,
ako te sretnem, da poklonim je tebi.