Strahujem
među zidovima šupljim
u kojima svira izmršavelo cveće,
plašim se da to je ipak to,
da bolje biti neće.

Muzika je izgubila svoje note,
filmovi su izgubili toplinu,
više mi nepce ne nalazi zadovoljstvo
u čokoladi ni u vinu.

A najveća je promena ispod kože u stanovima prepunim saksija i ptica –
svi su prazni.
Čak se i ne pitam gde si i kada nestao.
Čim sam te videla bol je zverski oživeo,
a nisam ni osetila kad je prestao.

Navika bila je da živimo u simbiozi,
da tebi šapućem sve što u oko svrati
i sad je nestalo jedino što je stvarno,
a ja ne dozivam ga da se vrati.

Strahujem da postala sam oklop,
prazan i prašnjav kao napušten stan
bez mog stanara sa izmišljenom dušom
koji je nestao u neki novi dan.

Rasplakala me je slika jedna u galeriji na uglu,
na slici dvoje i susret pod oblacima
kao da jedini su na svetu u trenu tom
dovedeni jedno pred drugo koracima.

Čemu realnost i zamke?
Zar ne staje sve u te oči obasjane otkrićem i nadom?
Šapnula bih da se zagrle odmah,
a zatim pobegnu jedno od drugog kradom.

Sve ispričaju te prve reči što drhte
o najdražem filmu ili ukusu voća,
jedino u tim sekundama nas neko sluša,
posle ostaje samoća.

Od hiljadu milja životne staze samo se jednom oseti smisao tumaranja i traganja,
kada se spaze i nasmeše prepoznavanju
k’o što se kasnije smeju svome kajanju.

Slikar je zaledio taj tren, jedini iskren i topao, savršen,
posle koga odmotava se film ka licima umornim i udaljenim,
ostaće zagledani zauvek pod lažnim suncem upaljenim,
nećemo čuti ni rastanke ni krike,
sve to ostaće iza slike.