Znam, krilate su tvoje oči,
kao pilot uzlećeš sa litice i zoveš visinama da te pratim, ja patim od vrtoglavice.

Ostajem zdrobljena u grumenu
pogleda dignutog ka zvezdama,
kradem pticama tršava krila,
iako već sam te izgubila.

Srebrna tačko u vasioni misli,
okreni se nekad, otresi sloj sa duše,
zamisli da si dečak koji ne sme da se popne na stablo, već čeka da se plodovi sami sruše.

Taj dečak ja sam, sa malo dužom kosom i više godina oko vrata,
pogled mi je nastanjen u oblaku zbog tebe,
mrak mi je palata.

Kada mi dosadi da budem ukopana u prah, leteću,
baciću telo ka tebi, tvojim ću tragom,
ispisaće mi putanju tvoje lice,
jedini razlog moje vrtoglavice.

Romantika samoće,
tri kockice zveče u praznoj šolji za kafu
dok voda ključala postaje para,
posmatram lice od plastelina na kome nova bora se stvara.

Romantika jutra od proleća,
mirišu kapi u oblacima koji se prstom ne dotiču,
usne su tihe jer mi se misli o tuđe ime spotiču.

Hladnoća je u zidovima, preti
kao što strepnja je šaputala da će mi te uzeti,
za strahove i mračne misli realnost mi se sveti.

U jezgru tople fotelje iz raspuknute svilene kože nikla iz postelje,
u senci povijena,
da vidi me neko bacio bi me k’o da sam razbijena.

Vazduh bez mirisa, usne bez ukusa,
kiselo grožđe na stolu,
čitala sam da neki ljudi vole da umru žedni, žele da žive u bolu.

Možda zbog toga ne puštam nikog u ram da ne kvare mi sliku
u kojoj telom nepomičnim dekorišem stan i maštam romantiku.