Poskupele su mi reči danas u podne kada sam prestala da sanjam,
osim ako se kaput tvoj naslika iza ugla,
tebi ih poklanjam.

Naučila sam od tebe da ćutim dušu dok usne čavrljaju reči šuplje,
od danas hoću da kosa miriše lepše,
a misli da su gluplje.

Zaključale se grudi iznutra i progutale ključ,
još me i ruke brane poput bodljikave žice stegnute u obruč.

Ne smem ni da se sećam da znao si da se smeješ samo kad čuješ mi glas,
da uz tebe sam znala da dišem i osećam,
ne smem da te se sećam.

Ne smem da zamišljam te kako hitro koračaš ulicama od pene,
ulaziš na plava vrata nad kojima ukrasi zveče i sedaš ispred mene,
govoriš kako me godinu već sanjaš i tražiš
dok nasmešena žmurim i tonem u tvoje laži.

Ne smem da razmaknem usne, izleteće reči k’o leptiri što ih privlači sveća,
postaćeš ime i lice koje postoji negde,
a ne smem da ga se sećam.

Došla sam ti na vrata kao proleće,
izronila iz planina belih kao visibabina kruna,
ali nisam pozvonila da ti ne remetim tišinu kao raštimovana klavirska struna.

Kada bi pošao na sastanak sa svetom, odglumila bih dostavljača cveća sa ružom umesto glave
i virila bih kroz lišće da te vidim k’o mesečinu iz tihe noćne trave.

Moje su ruke grane, oblak mi duša što zamrači se od tuge kad glas ti sluša kroz zaključana vrata,
smeješ se u duetu sa nekim sopranom sa kojim živiš k’o ja sa plavom ranom.

Kad upijem ti note, lagano krenem
u pravcu cvetnih izmaštanih polja,
u oku prolaznika se oglednem i shvatim da venem.