Probudilo me je disanje uspavanih,
spokoj kao tanki pokrivač na telu.
Zar oni ne znaju sve što ja znam
o ovom jeftinom privremenom hotelu?
Mrak mi je očiju stanar kad njima sviće nekakvo izmišljeno jutro u koje veruju,
pričam im nekad kroz prozor zamagljeni,
ne čuju.
Smeju se pospani i cede pomorandže,
ja pijem crno vino u tišini dok ih slušam,
zavidim na lakoj radosti i ljubavi onima kojih se gnušam.
Biraju cvetne tkanine te zaljubljene žene,
ne znaju da ih odavno izjedaju moljci
i da sve će se raspasti jednom poput mene.
Imala i ja sam ime za svet i reči ljubazne za taksiste i čistače ulica dugovečnih,
imala sam i san, želela svaki trenutak života da mu dam,
nisam se krila od srećnih.
Ali ja sada znam
i to saznanje me odvaja od sveta što žubori,
učim da dišem polako, ne razmišljam,
zatvorena u neprobojnoj kori.
