Otplovili smo i mi,
jer ništa nije trajno, pa ni sećanje,
sve je tek gutljaj topli što prija trenutak
dok ne nestane.

Sve nosi neka voda mutna, nevidljiva golim očima,
uvek te ispraćala uz jedno čuvaj se,
možda sam znala
da bušna su mi nedra i da mala oluja bi te ukrala.

Uvek te ispraćala zagrljajem za putnika
koji se vraća sa zalaskom,
zvala te lukom mira, a ne talasom,
jer talasi nikad ne miruju, siva ih vuče pučina.

Ti jesi se vraćao umoran,
ali smo skupa otplovili rekom koja se ne vraća,
sada smo mrak što ne postoji,
bili smo tako magični kao nekadašnji parovi,
plavo nam sunce u kostima, nemirni sad smo valovi.

Reci mi
čemu mogu da se nadam sad,
raspali su se oblaci koje sam gledala,
sto puta ginula, dvesta se predala,
ležim k’o zvezda naslonjena na beli grad i razmišljam čemu da nadam se sad.

Htela bih tebi,
ali ta nada toliko puta je zgažena
i ne viđam te, lepota tvoja u glavi mi preobražena u strano telo,
a ja još kujem merdevine do tvojih visina i penjem se smelo.

Do novog pada,
iz svakog mog traga poput mirisne ruže nikne balada o svemu tvome.
Može li čovek nestati kao pljusak u leto
i ostaviti samo pokisli miris u travi,
da nikada više ne dođe, da se ne javi?

Može li duša preživeti bez nada,
vijoriti se u prostoru bez smisla kao zastava zaboravljene zemlje,
mogu li se progutati sve prećutane želje ili će prvog puta kada zinem
izleteti jedna u nebo da se vine?