Pustila sam te sa dlana kao leptira,
mahala ti i kada sam postala tačka bez imena,
svi vole da odlaze, samo ja uvek ostajem da čekam što neće doći, a nedostaje.

U herbarijumu srca mnogo je tuga,
bolnih I mračnih od kojih okrećem glavu,
a ti si lepa tuga koju sam odabrala da krasi zidove duše poput murala.

Lepo je kada znam da negde postojiš isti kakvoga gajim ispod kože,
živiš i smeješ se daleko od moje tame,
jer nas dve navikle smo biti same.

Lepo je setiti se da su te usne nekada znale moje ime i šifre
koje su vodile direktno do moje sreće,
lepo je znati da sećanje nestati neće ni posle mene.

Moje su pesme i tvoje uspomene
i kada misliš da će te nestati jednom, kada ti budući dani prazninom prete,
one će biti tu, oživeće te.

Volela bih da te sretnem,
da pitam te čime se plaćaju ostvarene želje,
možda bih te čak i ponudila pićem i nazvala prijateljem.

Šta to imaš što kupuje vasionu pa si draga onom kog ti duša sneva
dok mu na ramenu tvoja kosa drema,
šta to nemam?

Moj su kusur suze, a ti imaš smeh
kao da si nagrađena dok ja plaćam greh,
ne znaš ti koliko malo mi za sreću treba.

Imaš njega, kako nikada ga ne bih mogla ja,
jer njegovo srce s tvojim priča
kao da ste dva pupoljka, jedan koren,
k’o da je za tebe stvoren.

Zato srela bih te kao slučajno u vrevi
da ti vidim oči skupocene,
da osetim parfem ti u kosi, mol u glasu,
da li bi očarala i mene.

Srela bih te, ali samu,
kada videla bih oči znane kako ti se dive,
moje ne bi imale ni razlog da žive.